Kada su materijalni dokazi oskudni, teško je stvoriti objektivnu sliku jednog dalekog života. Danas Feničane poznajemo uglavnom preko izveštaja njihovih suseda i onih naroda koji su dolazili s njima u kontakt, a to je ponekad bilo i u neprijateljstvu. Stoga dosta toga treba uzeti s rezervom jer kaže se da su ih ili voleli ili prezirali.

Izvor: nationalgeographic.rs

Foto: Profimedia

Naziv Feničani, koji danas upotrebljavamo, dali su im Grci. Phoiniki ili Φοίνικες znači ljubičasti i povezuje se s proizvodnjom purpurne boje, po čemu je taj narod bio poznat i cenjen. Iz istorijskih izvora saznajemo da su ih najčešće nazivali prema imenu grada iz kojega su dolazili, a to su bili Sidon, Tir, Biblos ili Arvad.

Njihova pisana istorija i mitologija nisu, nažalost, preživele. Nestale su u uništenim bibliotekama Tira i Kartagine za vreme makedonskih i rimskih osvajanja. Stoga se moramo osloniti na svedočenja drugih i izvore kao što su Biblija, grčki i rimski autori kao i egipatski i asirski spisi.

Živeli su na području istočnog Sredozemlja, dana­šnjeg Libana i susednih delova Sirije i Izraela. Smatra se da su se doselili s Eritrejskog mora. Pretpostavlja se da su im koreni semitski, ali više od toga ne znamo jer ih susrećemo kao savez trgovačkih zajednica, a ne kao zemlju s teritorijalnim granicama.

Zlatno doba njihove kulture je razdoblje od 1200. do 300. godine pre nove ere.

S obzirom na to da su živeli na uskom priobalnom području s ograničenim poljoprivrednim mogućnostima, suočeni s porastom stanovništva okreću se novom izvoru, a to je bilo more. More postaje njihova “nova žitnica”, ne samo u egzistencijalnom smislu, nego postaje polje na kojem će razviti i sve svoje potencijale kao graditelji brodova, moreplovci, trgovci i kolonizatori.

Spuštajući se na more osnivaju na obali lučka pristaništa koja prerastaju u gradove koji će postati najmoćniji gradovi tog doba: Tir, Sidon, Bejrut i Biblos. Za gradnju brodova upotrebljavali su svoje prirodno bogatstvo – kedrovinu. Grade kratke i zdepaste, izuzetno izdržljive trgovačke brodove i to su bili prvi brodovi u poznatoj istoriji s kobilicama, rebrima i uzdignutim palubama.

Vremenom stiču pomorsko umeće i putuju izvan granica svoje zemlje. More postaje njihova saobraćajnica, trgovački put i baza razvoja određenih grana industrije. Cveta brodogradnja, ribarstvo, proizvodnja purpurne boje, stakla, finih tkanina i precizni rad u metalu, posebno u zlatu i srebru.

Trgovali su s Egiptom i čitavim srednjim i zapadnim Mediteranom. Bili su pravi umetnici u trgovini. Ne samo da su trgovali robom, nego su uz to pružali i razne usluge. Primer takvog trgovanja sporazum je između jevrejskog kralja Solomona i feničanskog kralja Hirama iz Tira o gradnji jerusalimskog hrama. Kralj Hiram dao je Solomonu građevinski materijal, usluge i znanja svojih ljudi u rezanju i transportu drva te pripremi konstrukcije hrama. Zauzvrat, Feničani su ugovorom osigurali da im kralj Solomon isporučuje potrebne poljoprivredne proizvode idućih 20 godina: …dvadeset hiljada mera pšenice i dvadeset hiljada mera ulja od ceđenih maslina…

S vremenom počinju da grade lučka pristaništa za utovar i istovar kao i skladištenje robe na čitavom Sredozemlju. Ta pristaništa postupno postaju nove luke, gradovi i u konačnici kolonije feničanskih trgovaca. Središnje mesto svakog grada bila je uvek luka, trgovačko i ekonomsko srce grada. Tako su razvili čitavu mrežu kolonija šireći se zapadno na Mediteranu. Njihov nemirni duh, preduzimljivost i pronicljivost vodili su ih stalno u nepoznato.

Prvi od tih gradova bio je verovatno Citium na Kipru, sagrađen u IX veku pre nove ere. Kasnije, u VIII veku p.n.e. osnivaju niz kolonijalnih gradova, prvo na bližim ostrvima, a kasnije na obalama Severne Afrike i na zapadnom Mediteranu. To je bio vek međunarodne ekspanzije Feničana. Nastaju gradovi, od kojih su danas poznati Kadiz i Malaga u Španiji, Utika, Liksos i Cirena u Severnoj Africi te najznačajniji od gradova – Kartagina koja je utemeljena 814. g. pre nove ere i koja postaje glavni grad svih zapadnih kolonija, još moćnija od Tira i Sidona.

Zanimljivo je da su trgovali i s narodima s kojima nisu bili u dobrim odnosima. Tako postoje predanja da su razvili takozvanu trgovinu na daljinu. Iskrcali bi svoju robu na obalu i povukli se na svoje brodove. Kupci bi tada prišli robi, pregledali je i ostavili određenu količinu novca ili predmeta za koju su smatrali da odgovara kupljenoj robi i povukli se. Zatim bi se Feničani opet iskrcali i pregledali ponuđenu količinu. Ako im je odgovarala, uzeli bi je i otplovili. U suprotnom, ostavili bi sve na obali i opet se vratili na brodove. I tako je ta trgovina mogla da traje u nedogled. A ako na kraju ne bi bili zadovoljni, uzeli bi svoju robu i otplovili. Za trgovanje nikad nije bilo prepreka.

S obzirom na to da je Mediteran postao njihova druga domovina, razvijaju sve specifičnije veštine u gradnji brodova i plovidbi. Počinju da se grade brodove koji su bili prikladni za dugu plovidbu otvorenim morima. To su dugi i uski, stabilni brodovi koji su bili puno brži i stabilniji na talasima nego dotadašnje široke rečne lađe. Koliko je poznato, među prvima su upotrebljavali sidro i jedra, brodske koloture za konopce i zvezdano nebo za orijentaciju na pučini. Za duga putovanja osmislili su održavanje zaliha hrane u kožnim vrećama za suve namirnice i glinenim amforama za tečne.

Koliko i gde su putovali izvan Mediterana, može samo da se nagađa. Međutim, prema grčkom istoričaru Herodotu, egipatski faraon Neho II u VII veku pre nove ere unajmio je feničansku flotu sa zadatkom da oplove afrički kontinent, za što im je trebalo pune tri godine: I oni su pošli iz Eritrejskog mora u Južno more; a kad god je bila kasna jesen, oni su se iskrcavali u Libiji gde bi se zadesili, pa bi zasejali zemlju na onom mestu gde bi se zadržali i ostajali bi da pričekaju žetvu. Posle žetve plovili bi dalje, pa su posle plovidbe koja je trajala pune dve godine, tek treće godine prošli kroz Heraklove stubove i vratili se u Egipat. 

Herodot navodi i da su putovali uzduž atlantske obale Španije i Maroka te da su čak stigli i do Engleske. Ostaje otvoreno pitanje koliko su daleko stigli preko Atlantika, odnosno jesu li doplovili do jedne od Amerika, na što upućuju neki nepotvrđeni arheološki nalazi.

Pismo

Razvijena trgovina zahtevala je takođe vođenje knjiga, sklapanje trgovačkih ugovora i raznu korespondenciju tako da su upravo na polju pisane reči Feničani dali veliki doprinos svetskoj istoriji. Dotadašnje pismo kojim su se služili bilo je slikovno i nije bilo pogodno za brze trgovačke poslove. Zbog toga sastavljaju jednostavan alfabet od 22 znaka u kojem je svaki znak predstavljao jedan glas, s tim da nisu imali znakove za samoglasnike.

Takav način zapisivanja brzo se proširio izvan granica zemlje i do IX veka pre nove ere prihvaćen je u svim susednim zemljama i u feničanskim kolonijama, kao i svaka druga trgovačka roba. Alfabet kasnije preuzimaju Grci i prilagođavaju ga svom jeziku, kao i kasnije Rimljani, formirajući latinicu kojom danas piše veliki deo čovečanstva.

Heleni su naučili mnogo korisnih stvari od ovih Feničana koji su s Kadmom bili došli i tu se naselili… Pre svega naučili su od njih pismo koje Heleni ranije, po mom mišljenju, nisu poznavali. U početku su pisali isto kao i Feničani, a kasnije se, usporedno s promenama u jeziku, menjao i oblik slova. Oko njih su u to vreme u gotovo svim krajevima stanovali Jonjani koji su naučili od Feničana kako se pišu slova, pa su se, izmenivši ih malo, njima služili i nazvali ih s pravom feničanska slova jer su ih Feničani i doneli u Heladu.

Više od hiljadu godina Feničani su bili najjači pomorski narod starog doba, stotine njihovih brodova plovilo je po celom Sredozemlju. A ti brodovi nisu nosili samo trgovačku robu, već su tako širili poznatim svetom veštine pomorstva, brodograditeljstva i umetnosti. Bili su moreplovci koji su savladali morske puteve, pokorili vetrove i grebene kako bi označili neoznačene staze, u vremenu puno pre nego što je otkriven kompas.

Način života tog naroda, njihova oštroumnost i želja za novim saznanjima obeležila ih je kao one koji su doneli novi impuls svom vremenu.

Religija

U ranijem razdoblju imena feničkih božanstava bila su generička i bogovi nisu imali određene osobine. Glavno muško i žensko božanstvo zvali su Baal (El) i Baalat u značenju Gospodar i Gospodarica, a dobijali su identitet kada su se povezivali s pojedinim gradom ili lokalnim stanovništvom. Tako su u Tiru to bili Melkart i Astarta, u Sidonu Eshmun i Astarta. U Biblosu najznačajniji je bog bio Adonis, sin Baala i Astarte koja se pretvara u drvo i rađa Adonisa, boga neobične lepote koji simbolše umiranje i ponovno rađanje.

Sidonski Eshmun bio je cenjen kao bog medicine. Njegovi hramovi vezani su za izvore i blagotvorne vode. Grci su ga povezivali s Asklepijem.

Tirski bog Melkart (Milk-qart – kralj Grada) bio je primer idealnog feničanskog kralja, smatran arhetipskim osnivačem grada i čuvarom kolonijalnih interesa. Imao je važnu ulogu u osnivanju zapadnih kolonija (Kartagina, Kadiz). Njegove božanske osobine obuhvatale su tako i poljoprivredu i pomorstvo, ono što je bilo uzrok i posledica putovanja ovoga naroda.

Autor: Ariana Deranja/ Nova Akropola